Prof dr Marko Munjiza, neuropsihijatar pre nekoliko dana objavio je knjigu Uvod u socijalnu psihijatriju Teorijske osnove i praktična primena (Psihosocijalni pristup duševno obolelom čoveku) u elektronskom obliku (ebook) i svako ko hoće, može besplatno da je pročita na sledećoj web adresi (što je za svaku preporuku):
http://issuu.com/markomunjiza/docs/uvod_u__socijalanu_psihijatriju
Izvod iz predgovora:
Raniji pojam „Socijalna psihijatrija” sve više se zamenjuje nazivom socijalni pristup u psihijatriji. Kao i klinička tako i socijalna psihijatrija prostorno i funkcionalno je povezana sa psihijatrijom i njenim matičnim disciplinama i sa kliničkom medicinom. U drugoj polovini 20. veka ovaj pristup u psihijatriji doživeo je svoju veliku ekspanziju. Mnoge ideje i hipoteze iz tog vremena ostale su samo na nivou kliničkih pretpostavki. Mnoge od tih ideja nisu mogle biti primenjene u svakodnevnom kliničkom radu. Nema sumnje da se poslednjih nekoliko decenija psihijatrija približava društvu i društvo psihijatriji. Danas se s pravom postavlja pitanje koliko se ideje socijalne psihijatrije mogu primentiti u zaštiti i unapređenju mentalnog zdravlja. Premda smo u podnaslovu naveli psihosocijalni pristup ovde se nećemo baviti psihodinamskim pristupom u psihijatriji. Ovo činimo ne zato što je psihodinamska psihijatrija manje značajna. Naprotiv, ovaj pristup u psihijatriji značajno je obogatio njen teorijski i praktični pristup. Ovde nisu samo u pitanju doprinosi teoriji psihosocijalnog razvoja ličnosti već i niz praktičnih metoda u lečenju i tretmanu mentalnih poremećaja kao što su različite metode psihoterapije. Ovde želimo da ukažemo na važnost brojnih socijalnih činilaca u etiologiji i toku mentalnih poremećaja. Ovde svakako spadaju brojne psihosocijalne metode u lečenju i rehabilitaciji različitih mentalnih poremećaja. U ovoj knjizi pokušat ćemo da damo neke od važnijih smernica u tom pravcu. Teorijske aspekte ćemo navesti u obimu koji je važan za bolje razumevanje ovog pristupa u psihijatriji i akcent je stavljen na kliničke aspekte socijalne psihijatrije. Tekst u ovoj knjizi je proizišao kao rezultat višegodišnjih predavanja na akademskoj specijalizaciji iz Socijalne rehabilitacije na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, specijalizantima iz psihijatrije i na magisterijumu iz socijalne psihijatrije na Medicinskom fakultetu u Beogradu i više predavanjia po pozivu, ličnih kliničkih iskustva u višegodišnjem radu u Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu i u drugim ustanovama gde sam radio kao konsultant.
U drugoj polovini XX veka pa nadalje koncept socijalne psihijatrije doživeo je niz značajnih promena i transformacija. Zahvaljujući prvom zakonu o mentalnom zdravlju u SAD početkom 60-ih godina prošlog veka osnivaju se prvi lokalni centri za mentalno zdravlje u SAD, Engleskoj, Francuskoj i drugim zemljama. Ubrzo se na prostorima bivše Jugoslavije osniva Zavod za mentalno zdravlje u Beogradu, nešto kasnije Centri za mentalno zdravlje u Zagrebu i Ljubljani. Istovremeno započinju prva terenska istraživanja javljanja i raširenosti mentalnih poremećaja u populaciji, osnivaju se prvi Registri mentalnih poremećaja u Beogradu, Sarajevu i na Rijeci. U početku je dominirao koncept ispitivanja rehabilitacionih potencijala kod pojedinih kategorija mentalnih poremećaja, pokreću se prvi međunarodni projekti iz ove oblasti. Započeto je sistematsko osnivanje različitih vanbolničkih institucija, uvođenje timskog rada u svakodnevnu praksu. Na pozitivnom iskustvu u radu terapijske zajednice čiji je prvi osnivač Maksvel Jons u Londonu, snažno se razvijao koncept socioterapije i psihijatrije u društvenoj zajednici. Na sve ovo se tokom 70-ih godina razvija rehabilitacija u psihijatriji, sistematski se organizuju različiti oblici okupacione i radne terapije. Uz socioterapiju razvijaju se i drugi oblici grupne terapije i psihoterapije. Pod uticajem antipsihijatrijskog pokreta i favorizovanja koncepta ljudskih prava postepeno se napušta sistematska radna i okupaciona terapija, snažnije se razvijaju različiti oblici individualne socioterapije i psihoterapije. U ovo vreme dolazi do snažnijeg razvijanja različitih metoda neanalitičke terapije. Od samog početka razvoja koncepta socijalne psihijatrije značajan naglasak je na preventivno orijentisanoj psihijatriji. Sve više se primenjuje koncept psihijatrijske epidemiologije. Kasnije se razvijaju različiti oblici evaluacije pojedinih oblika tretmana kao i socioekonomska analiza pojedinih oblika organizacije psihijatrijske službe. Pokrenuto je nekoliko relevantnih časopisa iz ove oblasti, osniva se međunarodno udruženje za socijalnu psihijatriju. Zbog svega navedenog, a i drugih bojnih nenavedenih činjenica, može se naglastiti dalji tok svetske psihijatrije tokom prošlog veka bi mogao zbuniti svakog prognostičara. Svaki od njenih velikih razvoja je bio iznenađujući, uključujući i koncept socijalne psihijatrije. Prvo, razvoj dominacije učenja Sigmunda Frojda lečenja rečima, praćenog kasnijim rascepom psihoanalize u konkurentne škole. Zatim, visoki razvoj psihoanalitičkog uticaja, biopsihosocijalne paradigme, transformacija vojne psihijatrije u pokret mentalnog zdravlja u zajednici. Tokom 50-tih godina prošlog veka i kasnije brojni savremeni psihofarmakološki lekovi, kao što su antipsihotici, anksilitici, antidepresivi, litijumska revolucija, oživljavanje psihoanalitičkog uticaja na vrhuncu germanskog dijagnostičkog sistema, prihvatanje terapijskog miljea kao standarda za hospitalnu brigu. Kasnije dolazi do deinstitucionalizacije velikih bolnica, uticaja studija ishoda, koje su donele popularnost jednostavnih kognitivnih i bihevioralnih terapija i erozija mnogih formi pružanja zaštite mentalnog zdravlja pod pritiskom osiguranika, zdravstvenog menadžmenta i primene ekonometrijskih metoda evaluacije. I danas je tok promena u psihijatriji u celini, uključujući i koncept socijalnog pristupa u ovoj oblasti teško predvideti zato što je to oblast tako osetljiva na spoljne uticaje.Tako su na primer, brojni teoretičari počeli pozajmljivati teorije sistema i kibernetike. Naučni progres u psihijatriji se oslanjao na napretke u mnogim disciplinama, od inženjerstva do genetike. U međuvremenu praktikovanje psihijatrije se konstantno preoblikovalo u zavisnosti od ambijenta socijalne, političke i ekonomske organizacije i sistema. Baš taj supstrat psihijatrije, objekat nad kojim ona deluje i ima tendenciju da utiče, ima uglavnom nestalnu istoriju. Već nekoliko decenija unazad pa sve do sada, koncept selfa ili ličnosti se konstantno preoblikuje promenama u tehnologiji, socijalnoj organizaciji i duhovnim ubeđenjima. Nema sumnje da bi predviđanje toka psihijatrije pa delimično i njene savremene organizacije danas zahtevalo poznavanje budućnosti ljudske vrste i njenih civilizacijskih dostignuća. Za većinu dvadesetog veka srž discipline u psihijatriji je bio psihoanaliza. Danas, najnovija otkrića nastaju najčešće iz biološkog pristupa u psihijatriji. Možda je profesija psihijatra danas neizvesnija nego pre nekoliko decenija kada je takođe bila u velikoj krizi iz koje je proistekao koncept “krize u psihijatriji i psihijatrija u krizi” na kome je dobrim delom zasnovana preventivna orijentacija u psihijatriji. U tom slučaju, psihoterapija na primer može biti još više marginalizovana, dok će se psihijatrija spojiti sa neurologijom formirajući jedinstvenu specijalizaciju baziranu na neuronaukama. S druge strane, ukoliko se tekuće promene povećavaju, psihijatrija može neko vreme nastaviti da obuhvata zajedno fiziološke i psihološke intervencije. Nema sumnje da će ubrzo doći do ponovne reintegracije različitih discipina i oblasti u psihijatriji uključujući i koncept socijalne psihijatrije da će se sjediniti u novu integrativnu psihijatriju. Verovatno različite hipoteze radikalne, političke psihijatrije i postpsihijatrije neće bitnije uticati na ovu medicinsku granu. Ali i pored svega toga ostat će koncept socijalne dimenzije mentalnih poremećaja kako u oblasti prevencije, psihijatrije u društvenoj zajednici, različitih oblika resocijalizacije i savremenih metoda rehabilitacije i kroz, pre svega, poboljšanje kvaliteta života mentalno obolelih članova društvene zajednice, rano prepoznavanje i otklanjanje psihosocijalnih posledica različitih duševnih poremećaja. Sve više će se razvijati interdiciplinarni pristup u struci i negovati multiprofesionalni timski rad u svakodnevnom praktičnom i istraživačkom radu. Ovo će biti i tema u narednim poglavljima ove knjige. Ona će moći služiti profesionalcima u oblasti mentalnog zdravlja, korisnicima usluga i studentima koji izučavaju psihijatriju, mentalnu higijenu ili mentalno zdravlje. Pored kraćeg pregleda sadašnjeg stanja i bliske budućnosti psihijatrije, najveći deo teksta bit će posvećen novim oblicima organizacije službe i njenom funkcionisanju, timskom radu, mogućnostima evaulacije, razlikovanju različitih oblika socijalno-patoloških i psihopatoloških poremećaja. Možda je najnesigurnije predviđanje bioloških i nekih socijalnih terapija za poremećaje mozga i psihološkog funkcionisanja. U sličnom kontekstu u poglavljima koja slede bit će više reči o drugim prioritetnim temama i oblastima iz socijalne psihijatrije ili bolje reći socijalnog pristupa u savremenoj psihijatriji. U knjizi je dat akcent na kliničku dimenziju socijalno orijentisane psihijatrije. Tekst bi trebao da posluži svim članovima multidisciplinarnog tima u psihijatriji. Na kraju knjige navedena je preporučljiva literatura koja se odnosi na pitanja koja se u pojedinom poglavlju razmatraju u ovoj knjizi....
http://issuu.com/markomunjiza/docs/uvod_u__socijalanu_psihijatriju
Izvod iz predgovora:
Raniji pojam „Socijalna psihijatrija” sve više se zamenjuje nazivom socijalni pristup u psihijatriji. Kao i klinička tako i socijalna psihijatrija prostorno i funkcionalno je povezana sa psihijatrijom i njenim matičnim disciplinama i sa kliničkom medicinom. U drugoj polovini 20. veka ovaj pristup u psihijatriji doživeo je svoju veliku ekspanziju. Mnoge ideje i hipoteze iz tog vremena ostale su samo na nivou kliničkih pretpostavki. Mnoge od tih ideja nisu mogle biti primenjene u svakodnevnom kliničkom radu. Nema sumnje da se poslednjih nekoliko decenija psihijatrija približava društvu i društvo psihijatriji. Danas se s pravom postavlja pitanje koliko se ideje socijalne psihijatrije mogu primentiti u zaštiti i unapređenju mentalnog zdravlja. Premda smo u podnaslovu naveli psihosocijalni pristup ovde se nećemo baviti psihodinamskim pristupom u psihijatriji. Ovo činimo ne zato što je psihodinamska psihijatrija manje značajna. Naprotiv, ovaj pristup u psihijatriji značajno je obogatio njen teorijski i praktični pristup. Ovde nisu samo u pitanju doprinosi teoriji psihosocijalnog razvoja ličnosti već i niz praktičnih metoda u lečenju i tretmanu mentalnih poremećaja kao što su različite metode psihoterapije. Ovde želimo da ukažemo na važnost brojnih socijalnih činilaca u etiologiji i toku mentalnih poremećaja. Ovde svakako spadaju brojne psihosocijalne metode u lečenju i rehabilitaciji različitih mentalnih poremećaja. U ovoj knjizi pokušat ćemo da damo neke od važnijih smernica u tom pravcu. Teorijske aspekte ćemo navesti u obimu koji je važan za bolje razumevanje ovog pristupa u psihijatriji i akcent je stavljen na kliničke aspekte socijalne psihijatrije. Tekst u ovoj knjizi je proizišao kao rezultat višegodišnjih predavanja na akademskoj specijalizaciji iz Socijalne rehabilitacije na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, specijalizantima iz psihijatrije i na magisterijumu iz socijalne psihijatrije na Medicinskom fakultetu u Beogradu i više predavanjia po pozivu, ličnih kliničkih iskustva u višegodišnjem radu u Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu i u drugim ustanovama gde sam radio kao konsultant.
U drugoj polovini XX veka pa nadalje koncept socijalne psihijatrije doživeo je niz značajnih promena i transformacija. Zahvaljujući prvom zakonu o mentalnom zdravlju u SAD početkom 60-ih godina prošlog veka osnivaju se prvi lokalni centri za mentalno zdravlje u SAD, Engleskoj, Francuskoj i drugim zemljama. Ubrzo se na prostorima bivše Jugoslavije osniva Zavod za mentalno zdravlje u Beogradu, nešto kasnije Centri za mentalno zdravlje u Zagrebu i Ljubljani. Istovremeno započinju prva terenska istraživanja javljanja i raširenosti mentalnih poremećaja u populaciji, osnivaju se prvi Registri mentalnih poremećaja u Beogradu, Sarajevu i na Rijeci. U početku je dominirao koncept ispitivanja rehabilitacionih potencijala kod pojedinih kategorija mentalnih poremećaja, pokreću se prvi međunarodni projekti iz ove oblasti. Započeto je sistematsko osnivanje različitih vanbolničkih institucija, uvođenje timskog rada u svakodnevnu praksu. Na pozitivnom iskustvu u radu terapijske zajednice čiji je prvi osnivač Maksvel Jons u Londonu, snažno se razvijao koncept socioterapije i psihijatrije u društvenoj zajednici. Na sve ovo se tokom 70-ih godina razvija rehabilitacija u psihijatriji, sistematski se organizuju različiti oblici okupacione i radne terapije. Uz socioterapiju razvijaju se i drugi oblici grupne terapije i psihoterapije. Pod uticajem antipsihijatrijskog pokreta i favorizovanja koncepta ljudskih prava postepeno se napušta sistematska radna i okupaciona terapija, snažnije se razvijaju različiti oblici individualne socioterapije i psihoterapije. U ovo vreme dolazi do snažnijeg razvijanja različitih metoda neanalitičke terapije. Od samog početka razvoja koncepta socijalne psihijatrije značajan naglasak je na preventivno orijentisanoj psihijatriji. Sve više se primenjuje koncept psihijatrijske epidemiologije. Kasnije se razvijaju različiti oblici evaluacije pojedinih oblika tretmana kao i socioekonomska analiza pojedinih oblika organizacije psihijatrijske službe. Pokrenuto je nekoliko relevantnih časopisa iz ove oblasti, osniva se međunarodno udruženje za socijalnu psihijatriju. Zbog svega navedenog, a i drugih bojnih nenavedenih činjenica, može se naglastiti dalji tok svetske psihijatrije tokom prošlog veka bi mogao zbuniti svakog prognostičara. Svaki od njenih velikih razvoja je bio iznenađujući, uključujući i koncept socijalne psihijatrije. Prvo, razvoj dominacije učenja Sigmunda Frojda lečenja rečima, praćenog kasnijim rascepom psihoanalize u konkurentne škole. Zatim, visoki razvoj psihoanalitičkog uticaja, biopsihosocijalne paradigme, transformacija vojne psihijatrije u pokret mentalnog zdravlja u zajednici. Tokom 50-tih godina prošlog veka i kasnije brojni savremeni psihofarmakološki lekovi, kao što su antipsihotici, anksilitici, antidepresivi, litijumska revolucija, oživljavanje psihoanalitičkog uticaja na vrhuncu germanskog dijagnostičkog sistema, prihvatanje terapijskog miljea kao standarda za hospitalnu brigu. Kasnije dolazi do deinstitucionalizacije velikih bolnica, uticaja studija ishoda, koje su donele popularnost jednostavnih kognitivnih i bihevioralnih terapija i erozija mnogih formi pružanja zaštite mentalnog zdravlja pod pritiskom osiguranika, zdravstvenog menadžmenta i primene ekonometrijskih metoda evaluacije. I danas je tok promena u psihijatriji u celini, uključujući i koncept socijalnog pristupa u ovoj oblasti teško predvideti zato što je to oblast tako osetljiva na spoljne uticaje.Tako su na primer, brojni teoretičari počeli pozajmljivati teorije sistema i kibernetike. Naučni progres u psihijatriji se oslanjao na napretke u mnogim disciplinama, od inženjerstva do genetike. U međuvremenu praktikovanje psihijatrije se konstantno preoblikovalo u zavisnosti od ambijenta socijalne, političke i ekonomske organizacije i sistema. Baš taj supstrat psihijatrije, objekat nad kojim ona deluje i ima tendenciju da utiče, ima uglavnom nestalnu istoriju. Već nekoliko decenija unazad pa sve do sada, koncept selfa ili ličnosti se konstantno preoblikuje promenama u tehnologiji, socijalnoj organizaciji i duhovnim ubeđenjima. Nema sumnje da bi predviđanje toka psihijatrije pa delimično i njene savremene organizacije danas zahtevalo poznavanje budućnosti ljudske vrste i njenih civilizacijskih dostignuća. Za većinu dvadesetog veka srž discipline u psihijatriji je bio psihoanaliza. Danas, najnovija otkrića nastaju najčešće iz biološkog pristupa u psihijatriji. Možda je profesija psihijatra danas neizvesnija nego pre nekoliko decenija kada je takođe bila u velikoj krizi iz koje je proistekao koncept “krize u psihijatriji i psihijatrija u krizi” na kome je dobrim delom zasnovana preventivna orijentacija u psihijatriji. U tom slučaju, psihoterapija na primer može biti još više marginalizovana, dok će se psihijatrija spojiti sa neurologijom formirajući jedinstvenu specijalizaciju baziranu na neuronaukama. S druge strane, ukoliko se tekuće promene povećavaju, psihijatrija može neko vreme nastaviti da obuhvata zajedno fiziološke i psihološke intervencije. Nema sumnje da će ubrzo doći do ponovne reintegracije različitih discipina i oblasti u psihijatriji uključujući i koncept socijalne psihijatrije da će se sjediniti u novu integrativnu psihijatriju. Verovatno različite hipoteze radikalne, političke psihijatrije i postpsihijatrije neće bitnije uticati na ovu medicinsku granu. Ali i pored svega toga ostat će koncept socijalne dimenzije mentalnih poremećaja kako u oblasti prevencije, psihijatrije u društvenoj zajednici, različitih oblika resocijalizacije i savremenih metoda rehabilitacije i kroz, pre svega, poboljšanje kvaliteta života mentalno obolelih članova društvene zajednice, rano prepoznavanje i otklanjanje psihosocijalnih posledica različitih duševnih poremećaja. Sve više će se razvijati interdiciplinarni pristup u struci i negovati multiprofesionalni timski rad u svakodnevnom praktičnom i istraživačkom radu. Ovo će biti i tema u narednim poglavljima ove knjige. Ona će moći služiti profesionalcima u oblasti mentalnog zdravlja, korisnicima usluga i studentima koji izučavaju psihijatriju, mentalnu higijenu ili mentalno zdravlje. Pored kraćeg pregleda sadašnjeg stanja i bliske budućnosti psihijatrije, najveći deo teksta bit će posvećen novim oblicima organizacije službe i njenom funkcionisanju, timskom radu, mogućnostima evaulacije, razlikovanju različitih oblika socijalno-patoloških i psihopatoloških poremećaja. Možda je najnesigurnije predviđanje bioloških i nekih socijalnih terapija za poremećaje mozga i psihološkog funkcionisanja. U sličnom kontekstu u poglavljima koja slede bit će više reči o drugim prioritetnim temama i oblastima iz socijalne psihijatrije ili bolje reći socijalnog pristupa u savremenoj psihijatriji. U knjizi je dat akcent na kliničku dimenziju socijalno orijentisane psihijatrije. Tekst bi trebao da posluži svim članovima multidisciplinarnog tima u psihijatriji. Na kraju knjige navedena je preporučljiva literatura koja se odnosi na pitanja koja se u pojedinom poglavlju razmatraju u ovoj knjizi....
